DOBITNI DVOJAC (1) : PREBIOTICI I PROBIOTICI

Jedan od najlepših osećaja sreće koje doživimo posle rođenja deteta je kada progovori prvu reč i napravi svoj prvi korak, ali isto tako, jedan od naših najvećih strahova kada mališani prohodaju ili krenu da puze je šta će im se desiti kad dohvate igračku s poda i krenu da je glođu, uhvate dvorišnu mačku za rep ili neku bubicu iz trave to jest kada svakako prljave ručice prinesu ustima. Toliko smo zaplašeni bakterijama da su nam uvek spremni antibakterijski sapuni, antibakterijske vlažne maramice, antibakterijske tečnosti za suvo pranje ruku uz obavezno „fuj to, to ne sme!“. I to je nešto što deca ponesu kao, uglavnom nepotrebni, prtljag za ceo život.

Manji je broj onih koji će se setiti ranije važećeg stava da se i na taj, „prljavi“ način stiče imunitet, da su bakterije postojale na našoj planeti skoro 4 milijarde godina pre homo sapiensa, da je cijanobakterija ili modrozelena alga čiji je otpad kiseonik stvorila uslove za razvoj složenijih oblika života, kao i da ih u samom čoveku ima 100 puta više nego samih ćelija i to više od 1.000 vrsta njih. Čovek bez bakterija ne može opstati ali nećemo ih ni samo hvaliti jer, iako svaka ima svoju svrhu postojanja, i njih ima, kao i ljudi, većinom dobrih ali i ređe loših. One koje jesu dobre su vezane za Prirodu, za zemlju, za hranu i potrebne su nam da bi naš organizam propisno funkcionisao, da bi se očuvala njegova prirodna sposobnost da se sam brani, i od tih lošijih bakterija, da bi nam varenje bilo optimalno, jednom rečju da bi smo imali dobar imunitet.

Nažalost, u današnje vreme, većina ljudi nije u mogućnosti da se dovoljno opskrbi tim bakterijama koje pogoduju životu (te se zato zovu probiotici: pro + bios odnosno: za život) jer ne živi u prirodi, u kontaktu sa životinjama, drvećem, cvećem, zemljom koji obiluju dobrim mikroorganizmima, jer je danas hrana previše pasterizovana, sterilisana, prskana pesticidima, jer se jede previše slatkiša i mlečnih proizvoda koji proizvode loše bakterije, jer su naši domovi, odeća, sudovi prekomerno dezinfikovani previsokim temperaturama i raznim hemijskim sredstvima, jer se troši previše antibiotika koji pored loših jednako uništavaju i dobre bakterije...

A kako onda na najprirodniji način doći do dovoljnog broja probiotika? Još su naši preci znali da fermentisana hrana pomaže u lečenju mnogih bolesti i poboljšanju zdravlja, a nauka danas dokazuje da se fermentacijom hrane u njoj stvaraju probiotici. Izbor je veliki, od kiselog kupusa i svega što se može staviti u turšiju, preko misa, tempeha, do kefira, kiselog mleka, jogurta sa probiotičkim bakterijama, termički neobrađenog sira... Neprevaziđeni izvor probiotika je svež polen, a danas postoje i izolovani probiotici u kapsulama, s tim što tu treba biti obazriv, ali „samo“ zato što je tržište njima preplavljeno. Nijedna doza probiotika nije štetna, ali je problem u tome što je ona u većem broju slučajeva nedovoljna. Naime, da bi imali efekat, probiotici moraju biti ljudskog porekla ili biti izolovani iz hrane fermentisane na tradicionalan način, dok jedna doza mora sadržavati najmanje 25 milijardi bakterija i uzimati se ujutru na prazan stomak sa mlakom vodom tokom najmanje šest nedelja.

Bakterije prisutne u našem organizmu koje imaju najbolja dejstva su:
1. Lactobacillus acidophilus koji se prirodno u njemu nalazi i proizvodi prirodne antibiotike protiv infekcija i bolesti, kao i enzime koji potpomažu varenje mlečnih proizvoda, a koji svojim prisustvom odstranjuje E. coli i razne vrste salmonele;
2. Lactobacillus casei prisutan u crevima i ustima, nalazi se u povrću, mesu i fermentisanim mlečnim proizvodima, delotvoran je protiv probavnih smetnji i jača imuni sistem;
3. Streptococcus thermophilus koji poboljšava probavu, proizvodi laktaze, enzime koji pomažu raspad i varenje mlečnih proizvoda, i štiti od patogenih bakterija.

Te i druge bakterije je važno održavati jer su naši saveznici protiv bolesti, umora, upala, probavnih smetnji, teških bolesti tako što sprečavaju nastanjivanje parazitnih virusa, gljivica, mikroba; prave štit da oni ne pređu u krv; dovršavaju proces varenja izvlačeći korisne sastojke iz hrane i uopšteno čine 80 odsto našeg imuniteta. Zato je važno brzo reagovati ako se dođe u situaciju da se uzimaju antibiotici zbog kojih se drastično smanjuje broj probiotika. Naime, i radi održavanja dovoljnog broja probiotika, a imamo ih u telu oko 100.000 milijardi i čine 1,5 do 2 kg naše težine, kao i njihovog ponovnog uspostavljanja obavezno je stvarati podlogu bez koje probiotici ne mogu opstati, a to su prebiotici.

Razlikuje ih samo jedno slovo ali su im prirode i uloge potpuno drugačije. Prebiotici, za razliku od probiotika, nisu mikroorganizmi već vlakna koja ljudski probavni trakt ne vari, a probiotici ih obožavaju, jer su njihova hrana. Vlakna, to jest prebiotici ishranom dospevaju u creva gde omogućavaju probioticima, to jest bakterijama da se razmnožavaju i pojačavaju svoje delovanje. Danas se najviše koriste frukto-oligosaharidi koji nisu i najefikasniji. Najdelotvorniji su galakto-oligosaharidi, a najbolji među njima se nalaze u majčinom mleku i kroz njega novorođenčad dobija najbolju moguću zaštitu i imunitet, što je samo po sebi dovoljan razlog u prilog dojenju. Namirnice koje sadrže vlakna nisu obavezno one što imaju „končastu“ unutrašnjost (praziluk, špargle...). Među namirnicama najbogatijim vlaknima su, na primer, sok od kruške, ratluci, maline, beli slez... A takođe odlični izvori su: suve šljive, crveno voće, grašak, crveni i beli pasulj, leća, bademi, orasi, lešnici... Ne zaostaju mnogo za njima ni šargarepa, luk, krompir, tikvice, karfiol...

Izvore prebiotika nalazimo isključivo u biljnoj hrani: sirovom voću i povrću, žitaricama, mahunarkama, koji zato treba da čine najveći deo naše ishrane. Njihova vlakna su korisni prirodni složeni šećeri dok su prosti ili rafinisani šećeri štetni za naše zdravlje. Složene šećere, od kojih je najpoznatija celuloza, naš gornji probavni sistem ne vari, ljudi ih ne asimiliraju i ne koriste kao izvor energije za svoje ćelije, već se oni spuštaju u debelo crevo gde se njima hrani naša crevna flora, a nama daju osećaj sitosti. Pomenute frukto-oligosaharide nalazimo u voću, najviše u svežem i sezonskom. Termičku obradu, pogotovo u mikro-talasnim pećnicama, treba izbegavati jer tako vitamini i oligoelementi iz njih nestaju, složeni šećeri se tada pretvaraju u štetne proste šećere.

Probavni enzimi, koji rastvaraju hranu kako bi korisne materije prešle u krv, ne uspevaju da razlože sva vlakna kojih ima dve vrste, svaka sa svojom ulogom: rastvoriva vlakna (inulin, pektini u kori voća, u algama...) koja nam iz hrane donose vodu, vitamine, oligoelemente, održavaju zidove creva, skupljaju štetne materije, šećere i masnoće, a u debelom crevu prolaze kroz fermentaciju pomoću bakterija crevne flore, rastvaraju se u vodi i obrazuju želatinoznu masu; i nerastvoriva vlakna (lignini, mekinje..), tvrđa, koja treba termički obrađivati posle nekoliko sati utapanja u vodi, ali ne preterivati sa nihovim unosom, i koja kao metla čiste ostatke probave iz tankog u debelo crevo i rektum. Osobe sa osetljivim crevima mogu jesti mandarine, jagode, jabuke i kruške bez kore, a svima se preporučuje dobro žvakanje jer ono uz pljuvačku najbolje priprema hranu za proces varenja.

Među namirnicama bogatim rastvorivim vlaknima su jagode, jabuke, kruške, borovnice, maline, celer, šargarepa, sveži krastavac, grašak, sočivo, pasulj, leblebija, neprerađeni i nesoljeni orašasti plodovi, semenke lana, ječam, ovas... a one sa nerastvorivim vlaknima su grožđe, kupus, luk, brokoli, paradajz, zeleno lisnato povrće, integralni pirinač, kus-kus, mekinje... te sebi preko cele godine možemo obezbediti unos i jednih i drugih. Treba shvatiti da se naša crevna flora stalno menja u funkciji onoga što jedemo i da je zato važno napraviti ravnotežu pri pripremanju obroka. Unesemo li previše proteina životinjskog porekla, to može uzrokovati konstipaciju, ako preteramo sa ugljenim hidratima (belim hlebom i pirinčem, testeninom, slatkišima...), to izaziva dijareje, a stomačne bolove u oba slučaja. Previše antibiotika i drugih lekova dodatno remeti crevnu ravnotežu. Može se popraviti stanje povećanim unosom probiotika, ali je redovno korišćenje prebiotika ipak najbolje rešenje, i to za celi organizam.

Osnovne funkcije prebiotskih vlakana su apsorpcija minerala (najviše kalcijuma, magnezijuma, kalijuma), smanjenje krvnog pritiska, loših masnoća, zaštita od alergija, auto-imunih bolesti, regulisanje stolice, a potreba da se duže žvaću ubrzava pojavu sitosti, i usporava ulazak šećera u krv što pomaže u sprečavanju gojaznosti, metaboličkih smetnji i dijabetesa.

Glavne funkcije probiotika su održavanje zidova creva, sprečavanje loše apsorpcije hrane i prolaska toksina do vitalnih organa, sinteza vitamina, apsorpcija hranljivih materija radi prenosa u krv, aktiviranje imunog sistema, zaštita od loših bakterija prisutnih u crevima.

Prebiotici i probiotici u sadejstvu pomažu u zaštiti od jako velikog broja bolesti: ekcema, akni, vitiliga, dermatitisa, psorijaze, lupusa, gastritisa, hepatitisa, Kronove bolesti, raznih vrsta artritisa, reumatizma, fibromialgije, skleroze, Parkinsonove i Alchajmerove bolesti, infekcija mokraćnih puteva, ateroskleroze, upale srčanog mišića, sarkoidoze, gripa, alergija, astme, benigne i maligne limfopatije, dijabeta, metaboličkog sindroma, gojaznosti, hemoroida..., ima ih više od 200 do sada identifikovanih, a spisak će se vremenom verovatno povećati. Mnogi stručnjaci tvrde da je unos vlakana prvi korak zaštite od karcinoma debelog creva, jajnika i materice, kao i kod utvrđene dijagnoze auto-imunih bolesti.

Kako nauka dokazuje da je probavni trakt usko povezan sa mozgom (opširnije o tome u narednom članku), kada se ovakvom pravilnom ishranom obezbedi njihovo normalno funkcionisanje, to stvara uslove za zdravlje celog organizma. Ako vas ovi podaci nisu uverili, onda samo da dodamo da bi smo bez dobre crevne flore bili alergični na baš sve, i da je jedina stvar na koju ostajemo alergični kada dobro i redovno svakodnevno održavamo dobru ravnotežu crevne flore... bolest. Njome niko ne voli da se bavi, zato, bavimo se zdravljem!